Učenici i prosvetni radnici čokanske OŠ „Jovan Popović“ juče su obeležili Dan škole i tim povodom je u Domu kulture priređen prigodan program.
Posle prepodnevne redovne nastave i radionica program je najpre održan od 12 sati, a potom je repriziran od 17 sati za roditelje i sve druge zainteresovane građane Čoke koji nisu bili u mogućnosti da prisustvuju priredbi u prepodnevnim satima.
Obeležavanju Dana škole prisustvovali su i predstavnici lokalne samouprave i ostalih institucija s područja čokanske opštine.
Kako je potvrdila direktorka ove ustanove Zorica Bugarčić, pripreme za manifestaciju trajale su od prve nedelje oktobra, tako da je svečanost obilovala bogatim i svestranim dvojezičnim programom u kojem su učestvovali učenici nižih i viših odeljenja, kao i njihovi učitelji, odnosno nastavnici.
Prigodno slovo o Jovanu Popoviću održala je učenica 7a odeljenja Teodora Golić naglasivši da škola s ponosom nosi ime čoveka koji je težio ostvarenju „svesnog sna“ – sreće za sve ljude...
Govoreći o liku i delu Jovana Popovića, ona je podsetila da je on rođen novembra 1905. godine u građanskoj porodici u Velikoj Kikindi i da je bio pesnik, pripovedač, esejista, prevodilac i književni kritičar. Hroničari su, kako je navela, zabeležili da je osnovno i gimnazijsko školovanje završio u rodnom mestu, da je po završtku gimnazije upisao Filozofski fakultet u Beogradu, ali da je studije morao da napusti zbog bolesti.
„Sreća je sreću za nesrećne iskovati“ – glasi stih koji je nekada davno ispevao književnik i revolucionar Jovan Popović. Kao pisac, ponikao je u našoj međuratnoj književnosti i pripadao je onoj grupi naprednih pesnika mlađe generacije koja je svoje borbeno pesništvo potvrdila aktivnim učešćem u narodnoj revoluciji..
U Popovićevim pesmama je protkan njegov blag duh i osećajnost, „meka lirika poput one kod Miloša Crnjanskog“.
Te pesme su odjek davnih vremena detinjstva i mladosti, odjek boja i zvukova ravnice koje se sa nostalgijom seća. U početku prkosan i usamljen pesnik, Popović kasnije postaje revolucionar koji se otvoreno suočava sa suštinskim problemima svoga vremena i života.
Ratnu prozu čini njegova zbirka „Istinite legende“; priče o borcima revolucije, njihovom legendarnom junaštvu i požrtvovanju; priče o istinitim događajima, ispričane pod velom legende. Pisca je, kako se čulo na manifestaciji, interesovala moralna veličina malog čoveka, a naročito njegov rast i preobražaj.
Popovićeve zbirke pripovedaka „Reda mora da bude“ i „Lica u prolazu“, sve su u znaku sećanja i uspomena palanačkog sveta Vojvodine.
– Vratimo li se mislima u daleku 1760. godinu kada je sazidana prva škola u Čoki, uočićemo dugi niz godina koje poput spone spajaju nekad i sad, nekadašnju i sadašnju školu. Motiv je oduvek bilo znanje, drugarstvo i tolerancija. Zato škole koje nose ime Jovana Popovića, treba da neguju taj duh plemenitosti čestitosti, skromnosti i spremnosti da se uvek pomogne drugima – ukazala je u prigodnom slovu o znamenitom književniku učenica Teodora Golić.
Književnik Jovan Popović koji je poistovetio život i delo, preminuo je u Beogradu 13. februara 1952. godine.
U čokanskoj Osnovnoj školi „Jovan Popović“ nastavu, inače, pohađa 287 učenika raspoređenih u 25 odeljenja: dva u Crnoj Bari, sedam u Sanadu i 16 u Čoki.
